Zamislite i danas ću voleti oba naroda, obe vere, nacije. Zapravo ne, nikoga od njih. Ljude ću voleti. Čoveka. Zar to nije neprocenjiva lepota u deci takvih roditelja? Različitih.
Koga bi i po čijoj liniji trebao da mrzim?
Kako vi danas što mrzite? Probudite se ujutro - mrzite. Doručkujete - mrzite. Radite - mrzite. Sa porodicom ste i prijateljima - mrzite. Zaspite - san vam mržnjom prožet.
Nevino stradale treba stalno pominjati. One koji su živote im oduzeli, zauvek zaboraviti. Svaki ljudski život neprocenjive je vrednosti. Onaj ko ga uništi ili oduzme treba da padne u zaborav kao i njegovo zlodelo. Ljubav, razvoj i razumevanje međusobno imajmo. Praštanje je vrlina koja se teško savladava, a malo ko i pokušava. Praštanjem bol ne prestaje, ali se nastavlja živeti lakše u miru i ljubavi.
Nama trebaju lideri u javnom prostoru koji plene znanjem, kulturom dijaloga, političkim šarmom, poseduju jezik mira. Lideri sa pozitivnom energijom i harizmom. Bojim se da ćemo takve još dugo čekati na ovim prostorima.
Valjalo bi mi napisati i ovo. Ne svojom voljom i željom učesnik sam jednog rata i bombardovanja, no i dalje nisam prepoznao koga da ne volim. Imao sam četiri. I danas se sećam te vizije kako babi dok slažem legiće velim da ćemo kroz par dana "ići ća", a na njeno pitanje "đe" odgovorio sam: "U šumu i ješćemo jabuke..." A onda se uistinu desio 5. Sećam se i te kolone i puta. I biciklice koju smo na odlasku zaboravili. Sećam se nekog lika što udara vozača koji vozi majku i mene. Malog Dimitrija u lokvi krvi, jer je nekako razbio glavu na konzerve pomoći koje smo dobili od UN-a...
Stigli smo na privremeno odredište, u tetkinu vikendicu i dvorište puno stabala jabuka.
Od Aljaske do Izraela nebrojano različitih i dobrih ljudi sam upoznao. Srećan sam jer poznajem različite. Strepim šta bi se dogodilo da se svi oni nekada sretnu.
Neka su nam Mir i Ljubav svima.
