El dolaziš za sajam, sezonsko je pitanje koje sa porastom letnje temperature podiže i uzbuđenje nas iz Oćestova. Dolazim. A dašta. Dakudaću. Bome dolazim, odgovarali bi. Taj sajam zapravo praznik crkveni je i prve nedelje nakon Petrovdana proslavlja Svetu Velikomučenicu Nedelju. Crkva, a potom od 2005. odlukom Episkopa dalmatinskog preosvećenog g. Fotija biva proglašavana manastirom. Prijašnjije godina dosta vernika i sveta dolazilo bi toga dana na centralno dešavanje iliti liturgiju, a potom na iće, muziku i piće. Dolaze tu i pravoslani i katolici. Što mene naravno raduje. Centralna tačka ove objave jeste radost uglavnom baka i deka i svih meštana u selu jer bi po toj prilici do toga dana došla im sva rodbina, unuke i unuci. Od svud; Italije, Kanade, Srbije, Amerike, Holandije, Njemačke... Đedovi bi okretali uglavnom janjca na ražnju. Mi bi nakon doručka, masni prstiju i mirisa janjetine oko usta uputili se ka manastiru. Doterani, ispeglani, namirisani. Jedne godine nekako smo dokučili da možemo na zvonik manastira pa zvoniti koliko nam volja, ali samo toga dana i u znak radosti praznika. Živilo se te Nedelje i do u sitne sate narednoga dana. Sećam se jedne godine deda oko petog sata, dana ponedeljka, izgoni ovce u pašu, a mi dolazimo kući i idemo spavati. Bar do devet, jer potom moramo na more. Pitate se gde je tu svrha praznika i crkva i Bog...? Pa mi smo ti koji tome svedočimo, naša ljubav, igra, pizdarije po selu, priča i spokoj.
Ovo godine nije baš tako. Kraj.
Fotografija:
Milos Vukojević
Nedelja, 19.07. (06.07. po Starom kal.)
